Le Monde: Na čemu se zasniva Melenšonov ekonomski program | Ekonomist

Le Monde: Na čemu se zasniva Melenšonov ekonomski program

Piše: An Ael Durand (Le Monde), prevod: A.N.R.

Foto: AFP

“Ponovo pokrenite mašinu”, “ubrizgajte ogromne sume novca kako biste započeli aktivnosti”: to je cilj ekonomskog programa Žan-Lik Melenšona, predstavljenog u subotu 19. februara, u dugom video zapisu objavljenom na njegovom YouTube kanalu i na sajtu kampanje.

Predsjednički kandidat najavio je 102 milijarde eura investicija, finansiranih zaduživanjem, uz porast od 173 milijarde eura javne potrošnje osmišljene da stimuliše ove aktivnosti. Ova orijentacija, suprotna programu štednje, otvoreno je kejnzijanska i oslanja se na multiplikativne efekte javne potrošnje. Teorije nisu jednoglasne.

Odakle dolazi kejnzijanska teorija?

Tokom 1936. godine, kada je globalna ekonomija bila teško pogođena posljedicama krize iz 1929, britanski ekonomista Džon Majnared Kejns objavio je Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca, koja se zalaže za novu ulogu države u ekonomiji koja je u recesiji.

Do tada, dominantna ideja bila je da ekonomija funkcioniše kroz balans između ponude i tražnje i da država treba da se zadovolji time što promoviše uslove konkurentnosti. Što se tiče javne potrošnje ona ne bi trebalo da premaši resurse (poreze) kako bi budžet bio uravnotežen.

Umjesto toga, kejnzijanizam nakon pronalaženje nepravilnosti u realnoj ekonomiji (neusklađenost između ponude i tražnje, vremenski razmak između prilagođavanja proizvodnje, cijene i zapošljavanja), poziva države da preuzmu aktivnu i “kontracikličnu” ulogu, svrstavajući se u poziciju protiv drugih ekonomskih igrača.

U vremenu krize oživljavanje ekonomije odvija se kroz velike investicione planove finansiranje zaduživanjem i smanjenjem poreza kako bi se stimulisala potrošnja. Kad se ekonomija oporavi, vlada mora da poveća poreze kako bi kontrolisala inflaciju.

Politike stimulansa kroz javne investicije i velike infrastrukturne projekte sprovođene su 1930-ih godina u Sjedinjenim Američkim Državama (Novi dogovor predsjednika Frenklina Delarno Ruzvelta) i neposredno nakon rata, stvaranjem radnih mjesta i povećanjem potrošnje. One se baziraju na multiplikativnim efektima javne potrošnje.

Kakav je efekat multiplikatora?

Ovaj koncept podrazumjeva da potrošnja ima uticaj na rast kroz lančani efekat. Ako vlada izda nalog od nekih 100 eura kompaniji, kompanija će potrošiti većinu tog novca za nabavku materijala i isplatu plata zaposlenima.

Oni će, s druge strane, većinu svoje zarade potrošiti na kupovinu proizvoda, stvarajući bogatstvo za druge kompanije, koje će zauzvrat zaposliti radnike koji će trošiti svoju zaradu… Ukupno tako stvoreno bogatstvo znatno prevazilazi iznos od onih 100 eura koje je država isplatila.

Efikasnost sistema zavisi od ponašanja domaćinstava i njihovih poslova naspram novih prihoda: oni će ili da štede, što je mehanizam koji blokira protok novca, ili će da troše i ulažu. Multiplikator (k) izračunava se na osnovu sklonosti ka potrošnji (c), čija je vrijednost oko 0 do 1, koliko iznosi za potpunu štednju, ukoliko je potrošnja integralna prema formuli

k = 1 / (1 – c)

Zarada (Y) od investicije (I) može se izračunati na sljedeći način:

Y = I * 1 / (1 – c)

Prema ovom osnovnom modelu, ukoliko je stopa štednje 20% (sklonost ka potrošnji je 0,8) dobijamo da se za ubrizganih 100 eura stvara ukupno bogatstvo od

100 * 1 / (1 – 0,8) = 500

eura.

Nešto skromniji Žak Ženero, jedan od od ekonomista koji je radio na Melenšonovom planu stimulansa objašnjava da “jedan uloženi euro javnog novca generiše dva do tri eura od poslovanja i prihoda”. No, drugi ekonomisti osporavaju ovu kalkulaciju, smatrajući je optimističnom i nepotpunom.

Zašto se kejnzijanski multiplikator osporava?

Obračun multiplikatora na osnovu štednje ili stope inflacije bio je prilagođen kriznoj situaciji u Velikoj Britaniji 1930-ih godina, ali je tada tamo morao biti upotpunjen i drugim važnim parametrima:

  • stanje ekonomije: kejnzijanska politika, efikasna u krizi, ne funkcioniše tako efikasno u vremenu pune zaposlenosti;
  • priroda stimulansa: efekti smanjenja poreza su manje važni od povećanja javne potrošnje;
  • efekat izbacivanja: država ne smije preuzeti ulogu privatnih preduzeća i sprovoditi investicije koje bi ona činila spontano;
  • povjerenje privrednih subjekata: kompanije i pojedinci, sumnjičavi, mogu predvidjeti gašenje ili neuspjeh politike predvođene smanjenjem njihovih ulaganja, odlivom kapitala ili pretjeranom štednjom.
  • otvaranje ekonomije: u globalizovanom sistemu, povećanje potrošnje može dovesti do povećanja uvoza (usloviti rast u drugim zemljama) umjesto povećanja domaće proizvodnje.

Dvojica ekonomista sa Berkley univerziteta u Kaliforniji, Alen Auerbah i Jurij Gorodničenko, izradili su 2012. studiju o multiplikativnim efektima fiskalne politike na osnovu više parametara (rasta ili recesije, povećana potrošnje za odbranu, potrošnje ili investicija, itd,). U zavisnosti od situacije, koeficijent efikasnosti javne potrošnje u rasponu je od -0,43 do +3,42.

Nasuprot tome, Međunarodni monetarni fond objavio je 2014. studiju koja pokazuje da je politika štednje uvedena nakon krize 2009. godine takođe imala negativan efekat multiplikatora, između 0,9 i 1,7: državna ptednja dovela je do smanjenja bruto domaćeg proizvoda (BDP) skoro jednakog ili čak većeg u odnosu na iznos javne potrošnje.

U analizi objavljenoj u januaru 2017. godine, Natixis banka oprezno je upozorila: “Iskreno, ne znamo koji je nivo fiskalnog multiplikatora”.

Redakcija
Redakcija
Redakcija Ekonomista donosi ekonomske i poslovne vijesti iz Crne Gore i svijeta, doprinosi promovisanju dobrih poslovnih praksi i razvijanju preduzetničke svijesti.

Komentariši

Top