8 načina kako zaposleni egomanijaci polako uništavaju radni prostor | Ekonomist

8 načina kako zaposleni egomanijaci polako uništavaju radni prostor

Čudno zvuči, ali očigledno loši zaposleni ne prouzrokuju prave probleme.

Zašto? Bilo da su očigledno nekompetentni ili nevjerovatno lijeni, lako ih je uočiti. Tako je i lako osloboditi ih se.

Pravi problem dolazi od zaposlenih za koje se čini da rade kako treba… ali oni u stvari polako uništavaju performansu, stav, i moral ljudi oko njih.

Šta oni rade?

1. Oni često kažu, “To nije moj posao.”

Što je manja kompanija, to je važnije da zaposleni samostalno misle, da se brzo prilagođavaju promjenljivim prioritetima, i urade šta god je potrebno – nezavisno od uloge ili pozicije – da se stvari završe.

Čak i ako to znači da menadžer treba da pomogne da se istovari kamion, da računovođa treba da sredi nered u radnji, ili da direktor preuzme rad sa potrošačima tokom određenog kriznog perioda.

Bilo koji zadatak koji se naloži zaposlenom – a koji nije neetičan, nemoralan, ilegalan, je zadatak koji zaposleni treba biti voljan da uradi. (Naravno najbolji zaposleni sami uočavaju problem i uskaču bez da se zamole za pomoć.)

U stvari, reći, “To nije moj posao,” znači, “Ja brinem samo za sebe.” Takav stav brzo uništava cjelokupnu performansu zato što skladan tim pretvara u disfunkcionalnu skupinu pojedinaca.

2. Oni misle da su već odradili svoje obaveze.

Uradili ste sjajne stvari prošle godine, prošlog mjeseca, ili juče. Mi to cijenimo. Mi smo zahvalni.

Ali danas je novi dan. Jedina mjera vrijednosti bilo kojeg zaposlenog je realni doprinos koji on ili ona napravi – svakog dana.

Reći, “Ja sam odradio svoje obaveze;” u stvari znači, “Ja više ne treba naporno da radim.”

I iznenada, prije nego što ste i primijetili, ostali zaposleni počinju da osjećaju da su i oni zaslužili to pravo da uspore, takođe.

01
Strelka Institute for Media, Architecture and Design / Flickr
Ako treba nešto da kažete, recite NA sastanku, ne poslije.

3. Oni misle da je iskustvo dovoljno.

Iskustvo je definitivno važno, ali iskustvo koje se ne prevede u bolje vještine, bolju performansu, i veća postignuća je beznačajno.

Iskustvo koje je samo… je beskorisno.

(Primjer: kolega je jednom rekao nama mlađim supervizorima, “Moja glavna uloga je da vama budem resurs.” Odlično – ali onda je sjedjeo u svojoj kancelariji čitav dan čekajući nekog da svrati pa da mu prospe svoje zrno mudrosti. Naravno niko od nas nije ušao. Svi smo bili zauzeti razmišljanjem, “Ja poštujem tvoje iskustvo… ali bih radije da je tvoja uloga da radiš svoj posao.”)

Koliko godina si radio je ništa u poređenju sa tim koliko si toga ostvario. Reći, “Imam više iskustva” je isto kao, “Ne treba da opravdavam moje odluke i akcije.”

Iskustvo (ili pozicija) nikada ne treba da budu pobjednički argument. Mudrost, logika i rasuđivanje bi trebalo da pobijede – u kome god da su pronađeni ovi kvaliteti.

4. Oni vode sastanak poslije sastanka.

Imali ste sjajan sastanak. Problemi su izloženi. Poslovi su podijeljeni. Odluke su donešene. Svi prisutni su rekli da u potpunosti podržavaju te odluke. Stvari će se desiti.

Onda neko održi “sastanak poslije sastanka” da popriča o problemima koje nije podijelio sa grupom. Sada – i samo sada – se ne slaže sa donešenim odlukama. A ponekad čak i kaže svom timu, “Vidite, ja mislim da je ovo užasna ideja… ali ako nam je rečeno da to uradimo, onda moramo to da uradimo.

I ono što je trebalo da se desi nikada se neće desiti.

Čekati do poslije sastanka da se kaže, “Ja to neću podržati,” je isto kao da se kaže, “ Složiću se sa bilo čim ali to ne znači da ću to i uraditi. Pogađaj, ja ću možda čak i raditi protiv toga.”

Takvi ljudi treba da rade negdje drugo.

5. Oni vole da ogovaraju.

Prije sastanka smo razgovarali o supervizorima sa drugog odjeljenja kada nas je naš šef pogledao i rekao, “Prestanite. Od sad pa nadalje nikada nećemo reći ništa negativno o nikom osim ako taj neko nije prisutan. Tačka.”

Od tada se nikada nisam pomislio na ogovaranje kao dio kulture kompanije – ogovaranje je jednostavno postal prošlost. I to je važilo za sve.

Reći, “Jesi li čuo šta je on uradio?” je kao reći, “Ja nemam ništa pametnije da radim nego da govorim o drugim ljudima.”ne samo da zaposleni koji kreiraju kulturu ogovaranja troše vrijeme koje se može potrošiti na produktivne konverzacije, oni takođe prouzrokuju da drugi ljudi manje poštuju njihove saradnike – a bilo šta što ugrožava dostojanstvo ili poštovanje bilo kog zaposlenog nikad ne treba tolerisati.

6. Oni pritiskaju druge da uspore.

Nova zaposlena vrijedno radi. Ona radi dugo. Ona postiže ciljeve i premašuje očekivanja. Ona razbija. I ona napokon čuje, od “iskusnijih” zaposlenih, “Ti radiš prenaporno i činiš da mi ostali izgledamo jadno.”

Što se tiše upoređivanja, dobar zaposleni se ne upoređuje sa drugima – upoređuje sebe sa sobom. Želi da “pobijedi” to upoređivanje radeći bolje danas u odnosu na juče.

Loši zaposleni ne žele da rade više; oni žele da rade manje. Oni ne žele da “pobijede”. Oni samo žele da pokažu drugima da oni ne gube.

Reći, “Ti radiš prenaporno” je isto kao, “ Niko ne treba da radi naporno zato što ja ne želim da radim naporno.”

I ubrzo onaj koji se ističe biva izbjegavan zbog kvaliteta koji bi svaki zaposleni trebao da posjeduje.

7. Oni žure da prigrabe slavu…

OK, možda je on uradio skoro cijeli posao. Možda jeste prevazišao sve prepreke. Možda, bez njega, performansa cijelog tima ne bi bila na vrhunskom nivou.

Ali vjerovatno nije: ništa važno se nikad nije realizovalo samostalno – iako neki ljudi vole da prikažu kao da jeste.

Dobar zaposleni i dobar timski igrač dijeli slavu. On daje drugima zasluge. On nagrađuje. Oni cijeni. On čini da drugi ljudi blistaju.

To naročito važi za zaposlene na liderskim pozicijama – on slavi ostvarenja drugih, znajući da njihov uspjeh znači i njegov.

Reći, “Ja sam uradio cijeli posao” ili, “To je bila samo moja ideja” je isto kao reći, “Svijet se okreće oko mene… I ja želim da to svi znaju.”

Čak i ako drugi ljudi ne private istu filozofiju, oni se bune što moraju da se bore za priznanje koje im po svakom osnovu pripada.

02
William Thomas Cain/Getty Images
Ne gurajte druge pod autobus

8. … I oni žure da druge gurnu pod autobus.

Isporučilac se žali. Kupac se osjeća prevarenim. Saradnik je poludio. Šta god da se dešava, neko drugi je kriv.

Ponekad, koji god da je problem u pitanju i bez obzira čija je krivica, neki ljudi iskorače i podnesu udarac. Oni voljno private kritiku ili optužbu zato što znaju kako da se nose sa njom (i znaju osoba koja je stvarno kriva ne zna).

Reći, “Ja nemam ništa sa tim tako da ćete morati da razgovarate sa Martom” je isto kao reći, “Mi nismo zajedno u ovome.”

U najboljim kompanijama svako u njoj je zajedno. Svako ko nije… treba da ide.

Izvor: business insider

Redakcija
Redakcija
Redakcija Ekonomista donosi ekonomske i poslovne vijesti iz Crne Gore i svijeta, doprinosi promovisanju dobrih poslovnih praksi i razvijanju preduzetničke svijesti.

Komentariši

Top